Delite na Facebook    
Sjedinjene Države imaju sve proračunato

20.02.2012

Iran i njegove udružene države znajuda se zapravo igra o američki dolar.

Zvanični stavovi Sjedinjenih Država i Evropske unije su da Teheran mora biti kažnjen za svoje stalne napore za razvijanje nuklearnog oružja. Kazna će biti u formi sankcija na izvoz iranske nafte, kojima će se postići izolacija Irana i degradiranje njegove valute, što bi za zemlju imalo dalekosežne posledice. Samncije, mađutim, neće dostići svoj cilj. Iran je daleko od izolacije a njegove udružene države – kao naprimer Indija – će biti na njegovoj strani, zato što znaju da se zapravo igra o maerički dolar i njegov status kao svetske rezervne valute.

  70-tih godina je dolar postao jedinom valutom kojom se moglo plaćati za kupovinu, resp. prodaju naftne. Iz ovog monopola je dolar polako počeo da eksploatiše polako ali sigurno je postao rezervna valuta za međunarodnu trgovinu pri većini robe. Usledila je ogromna potražnja za dolarom, čime se povećava njegova vrednost. Zemlje su čak odlagale svoje rezerve u dolarima u američko ministarstvo finansija, čime su obezbeđivali američkoj vladi ogromne kredite, koje su mogli da koriste. Svi znamo do čega je ovo dovelo – do gušenja američke ekonomije zbog gomile dugova, visoke stope nezaposlenosti među stanovništvom, pregrejanom tržištu nekretnina, prevelikim bankarskim sistemom i broj drugih nepogodnosti. Ovakva je sada slika globalne supersile od privilegija dobijenih pomoću dolara kao jedine valute u svetskoj trgovini. Druge zemlje veoma dobro razumeju celu situaciju i počinju da ukidaju svoje transakcije u dolarima počevši od nafte.

Ako dolar izgubi svoju poziciju globalne rezervne valute, posledice će biti katastrofalne za Ameriku. Takva promena globalnih odnosa valuta će biti pogodna za neke valute, dok će druge trpeti, ali je veoma teško, verovatno nemoguće predvideti rezultate takvog razvoja. Jedan zaključak možemo da kažemo skoro sa sigurnošću: vrednost zlata će porasti. Neizvesnost oko papirnih valuta je uvek povećala vrednost zlata a današnjica je svakakva samo ne sigurna.

Petrodolarni sistem

Da bi smo pravilno sastavili celi mozaik, moramo početi od 1973 godine. To je ustvari period, kada je predsednik Nikson zamolio kralja Saudijske Arabije, da prihvata samo američke dolare za plaćanje nafte i da ostatak viška zarade investira u američke obveznice. U zamenu za ovu privilegiju, Nikson je obećao Saudijskoj Arabiji zaštitu njihovih polja nafteod Sovjetskog Saveza i drugih naroda, kao što su Iran ili Irak. Za SAD je to bio početak nečeg grandioznog.

Do 1975 godine, svi članovi OPEC-a su se složili da prodaju svoju naftu isključivo u dolarima. Svka zemlja koja uvozi naftu je počela da ulaže svoje ušteđevine u američku valutu, da bi bila u stanju da kupi naftu; jasno je da za tako velikom potražnjom za dolarima, američka valuta je ojačala. Osim toga, mnogo zemalja koje izvoze naftu je iskoristilo akumulirane viškove dolara na kupovinu američkih državnih hartija, pružajući tako duboki bunar kredita za američku potrošnju.

„Petrodolarni“ sistem je bio briljantan politički i ekonomski potez. Naterao je da sav novac koji ima nešto zajedničko sa naftom prođe kroz ruke FED-a, čime se stvarala stalna potražnja za američkim dolarom i američkom dugu i tako se umogućilo Sjedinjenim Državama da poseduju naftu besplatno, kada je vrednost nafte izražena u valuti koju kontroliše i štampa Amerika. Petrodolarni sistem, međutim, nije zastao samo na nafti: većina međunarodne prodaje se odvija u američkim dolarima; od Rusije, preko Kine sve do Brazila ili Južne Koreje, svaka zemlja je fokusirana na maksimiliziranje svojih dolarskih suficita, da bi mogla da kupuje naftu i druge robe.

Ovaj sistem je doneo mnogo prednosti za SAD. Nakon toga što korišćenje nafte 80.tih godina povećalo, potražnja za dolarima je takođe porasla a američka ekonomija je cvetala. Međutim, američka valuta bi ionako povećavala svoju vrednost i bez ovog domaćeg uspeha, zato što petrodolarni sistem je stvorio konzistentnu međunarodnu potražnju za američkom valutom. Snažna potražnja je umogućila Amerikancima da kupuju uvozne proizvode sa velikim popustima – ovaj sistem je praktično umogućavao dotacije američkim potrošačima na račun ostatka sveta. Ali ipak, sve ima svoje prednosti i mane. Dostupnost jeftinog uvoza je jako pogodila američku industriju a ostatak radnih pozicija u industriji je ostao jedan od najvećih izazova sa kojima se danas suočava američka ekonomija.

Postoji  i drugi potencijalni rizik koji se krije negde u senci. Na vrednost dolara  u velikoj meri utiče i činjenica, da se nafta prodaje upravo u ovoj valuti. Ako by ova trgovina počela da se prodaje u drugoj valuti, zemlje celog sveta neće više trebati valutu Sjedinjenih Država. Nasledna rasprodaja američkog dolara bi oslabio valutu dramatičnim načinom. Uradimo sada jedan zanimljivi misaoni eksperiment. Gotovo svako misli da SAD ulaze u rat da bi zaštitili svoje zalihe nafte, ali da li je pravi razlog napor za očuvanje petrodolarnog sistema?

Iran nam daje dobar primer. Sve do novembra 2000 godine, nijedna od zemalja OPEC-a nije smela ni da pomisli na prodaju svoje nafte u drugoj valuti koja nije američki dolar a pošto je dolar bio još uvek najjača valuta na svetu, bio je jako malo razloga da se sumnja u postojeći sistem. Međutim, krajem 2000 godine, Francuska i nekoliko drugih članica EU su ubedile Sadama Huseina da prkosi petrodolarnom procesu i počne da prodaje iračku naftu u evrima. Nekoliko drugih zemalja je takođe siganliziralo svoj interes u trgovini sa naftom bez korišćenja američkog dolara, uključujući Rusiju, Iran, Indoneziju i Venecuelu. U aprilu 2002 je bio predstavnik OPEC-ea, Javad Yarjani, pozvan od strane Evropske Unije u Španiju, da predstavi detaljnu analizu kako bi OPEC u nekom trenutku u budućnosti mogao da prodaje svoju naftu u evrima a ne u dolarima. Sjedinjene Države su na ovaj razvoj reagovale napadanjem Iraka u martu 2003, slučajnost?

Postoji više primera, kada je SAD kročilo na scenu da brani petrodolarni sistem, često i tajno. U februaru 2011, najviši predstavnik MMF-a, Dominik Strauss-Khan, je rekao za stvaranje nove svetske valute, koja bi oslabila dominaciju dolara. Posle 3 meseca je bio optužen za silovanje sluškinje u jednoj od njujorških hotela i morao je da podnese ostavku, slučajnost?

Rat i rafinisane intervencije možu biti skupe, ali troškovi povezani sa krajem petrodolarnog sistema bi bili za SAD mnogo veće. Ako bi bilo evro, jen, renminbi, rubelj ili čak zlato opšte prihvaćeno pri plaćanju za naftu, američki dolar bi ubrzo postao irelevantan, a praktično i bezvredan. Ako ostatak sveta shvati (a prvi koraci u ovoj oblasti već možemo da pratimo) da postoje i druge opcije osim američkog dolara u međunarodnim transakcijama, SAD ne čeka ništa prijatno.

Iranska dilema

Iran može da bude izolovan u zapadnom svetu, ali Teheran još uvek ima dovoljno saveznika. Iran i Venecuela imaju zajedničke projekte u vrednosti od 4 milijarde dolara a Indija je obećala da će nastaviti u kupovini iranske nafte, kada je označila Teheran za odličnog poslovnog partnera. Grčka je protiv sankcija EU, zato što je Iran jedan od retkih proizvođača, koji je omogućavao bankrotiranoj Grčkoj da kupuje naftu na kredit. Južna Koreja i Japan se takođe neće pridružiti nametanju sankcija. Ekonomski odnosi između Rusije i Irana su iz godine u godinu jači. Onda je tu i Kina. Iranski energetski resursi su za Kinu pitanjem nacionalne bezbednosti, jer iranske isporuke nafte i prirodnog gasa predstavljaju za Kinu 15% od ukupne količine uvoza ovih roba. Iran je zbog toga za Kinu bitniji nego Saudijska Arabija za SAD. Stoga ne bi trebalo da očekujemo da će Kina obraćati pažnju na sankcije EU i SAD – Kina će naći načina da izbegne ove sankcije koje bi pogoršale obostranu trgovinu sa Iranom, koji dostiže 30 milijardi dolara gde se očekuje da će u 2015 godini dostići 50 milijardi dolara. Zapravo Kina će izvući korist od sankcija, jer će biti moguće kupovati iransku naftu i prirodni gas po nižim cenama.

Iran će tako i dalje imati svoje prijatelje, koji će nastaviti sa kupovinom njegove nafte. Što je još važnije, možete da računate na to da za ovu naftu neće plaćati u dolarima. Pojavljuju se informacije, da Indija momentalno pregovara sa Iranom o plaćanju za naftu iz ove zemlje zlatom. Iran već prestaje da koristi dolar u trgovini sa Rusijom u korist riala i rupija. Indija u kontaktu sa Kinom koristi juan; Kina i Rusija trguju u rubljima a u juanu već više od godine; Japan i Kina takođe počinju da trguju u uzajamnim trgovinama u svojim vlastitim valutama. A šta je sa svim onim energetskim trgovinama između Irana i Kine? Oni će biti u zlatu, juanu i rialu.

Sa svim ovim informacijama, koje su na raspolaganju, razumljivo je da pravi razlog tenzija nagomilanih u Persijskom zalivu je očajnički pokušaj Sjedinjenih Država da zaustave torpedo, koji ide ka njima. Na čelu ukidanja petrodolarnog sistema je Iran, koji je pokriven od strane Indije, Kine i Rusije. To je za Vašington svakako dobar razlog za to da pronađe opravdanje za rušenje režima u Iranu.

Ako bi smo na osnovu ovog razvoja hteli da napravimo investicione odluke, moramo imati u vidu da Rusija, Indija i Kina – tri člana BRIC-a, gde spada još i Brazil – su saveznici Irana a takođe su i veliki proizvođači zlata. Ako se prestane plaćati petrodolarima a trgovina u drugim valutama će postati prilično komplikovana, moraće da iskoriste svoje zlato, da se ne zatvori slavina sa naftom. Zlato je uvek bilo i uvek će biti neka vrsta „sigurne“ valute, a kada se odnosi između nekih valuta promene a njihova vrednost će se teže procenjivati, trgovanje u zlatu je proveren i siguran način da se nosi sa ovom teškom situacijom. 2012 godina može da postane poznata time da će svet prestati da akceptira dolar kao rezervnu valutu. Zamislite da ostatak sveta izračuna koliko je 2+2 i sigurnim koracima počne da trguje u vlastitim valutama i sve manji suficit će investirati u američke obveznice. Takav razvoj događaja bi značio sigurno uništenje dolara.

Paradoksalno, možda Sjedinjene Države upravo ovo trebaju. Kolosalni dug ove države nikada ne može biti vraćen, ukoliko dolar zadrži svoju trenutnu vrednost. Ako pogledamo na realno stanje SAD, vidimo da sve što podržava vrednost dolara je status rezervne valute. Ako se to promeni, SAD će možda biti u stanju da otplati svoj dug i počne ispočetka. Uz ovaj novi početak ne bi više mogli da koriste dosadašnje privilegije i ustaljene subvencije, na koje su Amerikanci tako navikli. Takođe je zanimljivo da je petrodolarni sistem tako dugo izdržao. Bilo je samo pitanje vremena kada će se raspasti. A to vreme je možda upravo sada. 

<< nazad